Hajdelberška rasprava

Prethodna tema Sljedeća tema Go down

Hajdelberška rasprava

Postaj by Duško on uto vel 06 2007, 23:09

Pozdravljam sve učesnike foruma za koga sam saznao pre par dana. Verujem da nije prilično jednom čoveku koji ljubi Boga učestvovati u bilo čemu što pod plaštom hrišćanstva pokriva zao duh. Zato mi je bilo drago čuti da postoji mesto gde se može razgovarati neometano.

U poslednje vreme me posebno privukla jedna tema o kojoj bi ponešto želeo podeliti i kroz druge sagovornike proveriti da li je moja misao ispravna u Hristu. To je telogija krsta, kako je nazvao Martin Luter. Ovde bi hteo postirati teze koje je Luter izneo prve godine nakon onoga što se označava kao početak slavne reformacije.

Hajdelberška rasprava
1518.

25. aprila 1518. se u Hajdelbergu, pod vodstvom tadašnjeg vrhovnog vikara, sastala grupa vodećih nemačkih avgustinaca. Sledećeg dana je Luter, po nalogu Johana von Štaupica, u slušaonici avgustinskog manastira, izneo svojih 40 teza, 28 iz teologije i 12 iz filozofije. Kao "respodenta" je izabrao svog vitenberškog brata i saputnika Leonarda Bajera. Sam Luter otvorio je raspravu ovim važnim rečima: "U potpunosti nepoverljivi prema samima sebi, po savetu Svetog duha koji kaže: "Na razum svoj ne oslanjaj se" (Pr.3,5), u poniznosti, dajemo na sud svima koji u tome žele da učestvuju sledeće teološke paradokse, da bi se pokazaloda li su pošteno ili nepošteno preuzeti od Pavla, onog izabranog suda i oruđa Hristova, i dalje od njegovog najvrednijeg tumača, svetog Avgustina."

Ako bi smo u najkraćem hteli pokazati sadržaj hajdelberških teza, možda bi to najbolje mogli učiniti sa paradoksalnim osvrtom: Verujem da ne mogu da verujem. Ili sa samim Luterovim rečima koje čitamo u Malom katehizmu, u objašnjenju 3. člana: "Verujem da ne mogu sopstvenim razumom verovati ili doći Isusu Hristu, mom Gospodu..."
Luterove rečenice su izazvali ogorčeni otpor u srcima njegovih starih učitelja; ali su probudile veliko oduševljenje kod mlađih slušatelja. Između njih su se nalazili kasniji Luterovi pomagači u delu Reformacije: pored Johana Brenca, Teodora Bilikana avgustinca i kasnijeg reformatora Strasburga, Martin Bucer iz Šlehtštata. Ovaj je pisao svom prijatelju Betusu Renanusu osam dana nakon rasprave pismo, u kome na neobično živ način daje predstavu o tome kako je Luterov istup u Hajdelbergu ostavio dubok utisak, pre svega na tadašnju akademsku omladinu. Mladom profesoru je ipak najviše priznanje ukazano u ovome:" On je taj koji je u Vitembergu pripremio kraj vladavine sholastike".
Georg Helbig, Hajlbron, 1961

Duško
apsolutni početnik
apsolutni početnik

Broj postova : 18
Age : 42
Registration date : 06.02.2007

Korisnički profil

[Vrh] Go down

Re: Hajdelberška rasprava

Postaj by Gost on sri vel 07 2007, 00:25

Psalam 22
2.Korinćanima 5,21:
"Njega , koji ne okusi grijeha Bog za nas grijehom učini da mi budemo pravednost Božja u njemu"
U prvi mah , pa i nadalje , do početka razumijevanja kroz onu , drugu vjeru, vjeru kojom možemo vjerovati da sada ,kada se svom dušom i umom slažemo sa velčanstvenim "apsurdom" vjerujemo što nismo mogli vjerovati- Bog ga je učinio grijehom da bi Krist dovršio svoje osuđivanje grijeha za grijeh u tijelu - na križu smrću tijela koje je bilo svo grijeh bez grijeha po Duhu kojim je Krist osudio grijeh za grijeh u tijelu - tijelo je moralo umrijeti po zakonu bez da ga je nosilac koristio za slast grijeha, već suprot tome -za osudu kojom je stigao na križ - da bi Bog položio grijehe svijeta na Kristovu glavu kako bi okusivši smrt za sve One od svijeta , za svakog od svijeta kojeg je grijeh položen na Njegovu glavu, mogao po vjeri ,kojom možemo vjerovati da zaista vjerujemo u apsurd koji je prestao biti apsurd- da je to zaista logika korjena opravdanja - kako bi po vjeri Isusovoj svatko koji vjeruje ono što nije mogao vjerovati, bivao opravdan..To je logika milosti nasuprot logici grijeha..Krista Bog učini grijehom! to nisam mogao vjerovati, kad sam znao da je bez grijeha učinjen grijehom, to nisam mogao vjerovati, a sad tragam vjerom od Krista , vjerom koja je drugo do vjera uma kojim se slažem sa zakonom i pravdom..Ovom vjerom koja doživljava logiku milosti - logiku apsurda - da Isus bude grijeh da bi ja bio pravedan - doživljavam surazapinjanje, suumiranje, smrt- grozotu odvajanja od Oca, vječno prokletstvo koje najednom prestaje
u uskrsenju u kojem smo mi suuskrsli..
No apsurd se obrnuo Duhom i sada vjerujemo da je vjera kojom smo suslični u Kristu vjera logike milosti koju nam Isus daje kao dar kroz koji vjerujemo da Ga je zaista učinio grijehom...Ali, dalje, još apsurdnije, krivica , ispaštanje za grijeh koji nije učinio a koji je bio u Njemu i Kristovim umiranjem gubio silu koju mu je davo zakon.Pravda Božja kaže- umireš Sine jer si osudio grijeh za grijeh u tijelu, sva se sila grijeha probudila Duhom Sotone a Ti nisi popustio silini tijela već Duhom završio posao osude , oslonio se vjerom na mene prošao smrt...i Duom života uskrsnuo iz smrti jer smrt nije imala grijeh u tebi da caruje nad tobom - već je smrt koju si imao u tijelu po grijehu izgubila moć smrću Tvojom kojom si umro za grijeh u tijelu koje se polomilo ljubavlju - ispunivši zakon...
Ovo je daleko iznad logike dijalektike, to je logika pobjede života nad smrću silom svetosti koja je ostala poslušna Bogu u grijehovnom tijelu spremnom da prihvti prijevaru grijeha zakonom...Tu je spremnost u svoj silini sotone, državnika smrti odbacio Krist u sebi - osudom ...Kletva je zakonska izvršena nad grijehom za grijeh u tijelu kojemu nije popustio poslušnošću Riječi svetosti - Isus je za nas postao kletva.. ovdje vjera ima dosta posla da uvidi kako zakon ostaje u srcu pravde koju primamo vjerom u daru kajanja...

Gost
Gost


[Vrh] Go down

Re: Hajdelberška rasprava

Postaj by Duško on sri vel 07 2007, 23:06

1. Božji zakon, ta najlekovitija nauka, ne može čoveka privesti pravednosti; on mu je štaviše prepreka na putu do nje.
Ovo će postati jasno kroz reči apostola u poslanici Rimljanima 3,21: "A sad se bez zakona javi pravda Božija." Avgustin u svom spisu "O duhu i o slovu" tumači to ovako: "Bez zakona, to znači: bez udela zakona". I u Rim. 5,20 čitamo: "A zakon dođe zato da se umnoži greh". Ponovo kaže u Rim. 7,9: "A kad dođe zapovest, onda greh ožive." Stoga apostol u 8, 2 zakon naziva "zakon greha" i "zakon smrti". Da, 2 Kor.3,6 kaže on: " Slovo ubija." Avgustin to razume i kroz celu njegovu knjigu 'O duhu i o slovu' se provlači to tumačenje, kada govori o svakom zakonu, isto i o potpuno svetom zakonu Božjem.
2. Još manje uspevaju to da izvrše čovečija dela, i bivaju još uz pomoć prirodnih pobuda - kako se nazivaju - stalno iznova ponavljana.
Kada već sveti, čisti, istiniti i pravedni Zakon, koji je Bog čoveku dao kao pomoć, da bi ga još prosvetlio o Njegovoj moći i pokrenuo na dobro, ipak čini suprotno, da postane još gori, kako može onda oslonjen na svoje snage, bez takve pomoći biti doveden ka dobru? On, koji ne čini dobro uz tuđu pomoć, čini to još manje od sebe samog. Zato apostol sve ljude u Rim.3,10 i dalje naziva "pokvarenim" i "nerazumnim" i kaže: "Oni ne znaju Boga, ne pitaju za Njega, nego su potpuno odlutali".
3. Dela čovečija, čak i ako su upadljiva i čine se dobrim, morali bi važiti za smrtne grehe*.
(* Katolička teorija i praksa razlikuje oprostive grehe, za koje se odnosi samo vremenska kazna, i smrtne grehe koji povlače za sobom večno prokletstvo.)
Ljudska dela deluju izvanredno, ali su iznutra puna nečistoće kao što Isus kaže farisejima u Mat.23, 27. Međutim, na njih same, kao i na druge ona ostavljaju dobar i lep utisak; ali je je Bog onaj koji ne sudi prema spoljašnjem svetlu, nego ispituje bubrege i srca (Ps.7,10). Upravo stoga je nemoguće imati čisto srce bez milosti i vere. Stoji pisano:"očistivši verom srca njihova" (Dela 15,9). Tako se pokazuje ispravnim zaključak: ako su dela pravednog čoveka greh, kako to kaže teza 7. koliko li su to onda još više dela čoveka koji još nije pravedan. Pravedni govore u odnosu na svoja dela: "I ne idi na sud sa slugom svojim, jer se neće opravdati pred tobom niko živ" (Ps. 143,2) U istom smislu apostol govori Gal.3,10: "Jer koji su god od dela zakona pod kletvom su." Čovečija dela su dela zakona, i prokletstvo ne pogađa oprostive grehe. Iz toga sledi da su ona smrtni gresi. Konačno u Rim. 2,22 kaže: "Propovedajući da se ne krade, kradeš", što Avgustin ovako objašnjava: "Po njihovoj savesti koja ih optužuje, oni su kradljivci, i pored toga što spolja optužuju i proglašavaju druge kradljivcima."
4. Božja dela, čak i ako ne upadaju odmah u oči i izgledaju kao loša, su ipak u stvarnosti besmrtne zasluge.
Da su Božja dela neupadljiva, pokazuje nam reč u Isa.53,2. " Obličja i lepote ne beše u Njemu", i još druga: "Gospod ubija, i oživljuje; spušta u grob, i izvlači." 1 Sam.2,6. Ovo se mora ovako razumeti: Bog nas ponižava i plaši kroz zakon i gledanjem na naše grehe, tako da se u očima drugih i nas samih pojavljujemo kao ništa, kao nemudri i zli, i još više od toga, kakvi mi u stvari jesmo. Kada mi to spoznamo i priznamo, tada nemamo obličja i lepote, ali tada živimo u zaklonu Višnjega (tj. u čistom poverenju u Njegovo milosrđe) i u sebi samima imamo samo potvrdu za to da su greh, slepoća, smrt i pakao tu, po rečima apostola: "Kao žalosni, a koji se jednako vesele; kao oni koji umiru i evo smo živi" (2 Kor 6,9 i dalje). I to je ono što Isa. 28,21 naziva čudnim poslom Gospodnjim, da čini da se izvršava Njegovo delo (tj. On nas ponižava pred sobom samima, tako što nas pusti da očajavamo, da bi nas podigao u Svojoj milosti i učinio ljudima nade). Tako kaže u Av. 3,2: "u gnevu seti se milosti". Takav čovek se sebi ne dopada ni u jednom svom delu; ne vidi nikakvu lepotu u sebi, ali se vidi u svoj svojoj ružnoći. Da, čisto spolja posmatrajući on čini ono što se drugima čini nemudro i ružno. Takva ružnoća međutim, postaje naša stvarnost kada nas ili Bog ukorava ili se tužimo sami na sebe, kao je što u 1 Kor. 11,31 rečeno: "Jer kad bismo sebe rasuđivali, ne bismo osuđeni bili." To se misli kada u 5 Moj.32,36 kaže: "Sudiće Gospod narodu svom, i žao će mu biti sluga Njegovih." Tako su ružna dela, koja Gospod u nama čini, to jest koja su učinjena u poniznosti i strahu, zaista besmrtna; jer je poniznost i strah Božji sva naša zasluga.
5. Dela čovečija - govorimo o onima koja izgledaju kao dobra - su smrtni gresi, ne u tom smislu da su ona bila prestupi.
Kao prestupi bi trebalo da važe sva ona dela za koja se ljudi mogu optužiti, koja su: preljuba, krađa, ubistvo, ogovaranje itd. Međutim, smrtni gresi su dela, koja spolja odaju dobar utisak, ali iznutra imaju loše korenje i plod su lošeg drveta (Avgustin, 'Protiv Julijana', Knjiga 4).
6

Duško
apsolutni početnik
apsolutni početnik

Broj postova : 18
Age : 42
Registration date : 06.02.2007

Korisnički profil

[Vrh] Go down

Re: Hajdelberška rasprava

Postaj by Duško on pet vel 09 2007, 21:36

6. Dela Božja - govorimo o onima koja su učinjena kroz jednog čoveka - nisu zasluge u tom smislu, da ona nisu uvek istovremeno bila i gresi.
Propovednik Solomun kaže: "Doista nema čoveka pravednog na zemlji koji tvori dobro i ne greši." Ali ovde, kažu pojedini, da pravednik istina greši, ali ne kada čini dobro. Njima se mora odgovoriti: ako je ovo bilo mišljenje Pisma, čemu onda tolike reči? Ili da li se Svetom duhu čini zabavno da upotrebljava toliko reči, da postane pričljiv? Jer bi jedno takvo stanovište bilo dovoljno iskazano rečima: Nema ni jednog čoveka tako pravednog da ne bi grešio. Ali zašto on kaže dalje: "koji tvori dobro"? To zvuči tako, kao da bi jedan drugi trebao biti taj pravednik, koji čini zlo; jer samo jedan pravedan čovek tvori dobro. Ali tamo gde govori o gresima mimo dobrih dela, on se izražava na sledeći način: "Jer ako i sedam puta padne pravednik", Pr.24,16. Ovde ne kaže: Sedam puta pada pravednik kada dobro čini. Jedno poređenje: Kada neko radi sa jednom krnjom sekirom, izjednom od rđe, tada svakako neće biti dobrih, pravilnih i glatkih rezova, koliko god da je vešt majstor. Tako je to, kada Bog deluje kroz nas...
7. Pravednikova dela bi bila smrtni gresi, ako bi ih sam pravednik učinio bez pobožnog straha da ne čini smrtni greh.
Ovo kratko i jasno proizilazi iz 4. teze; dakle zidati jedno delo, koje bi po pravilu moralo biti ispunjeno strahom, to jest: dati slavu samom sebi i ukrasti je od Boga, je nešto čega se treba bojati u svakom poslu. To bi bila krajnja nepravda: samom se sebi dopadati i uživati u sebi i samog sebe obožavati kao idola. Tako, međutim radi svaki koji je samouveren i nezna ništa o strahu Gospodnjem. Ako bi ga imao, tada ne bi bio tako siguran u sebe; ne bi se sam sebi dopadao, nego bi se dopadao u Bogu. Kao drugo, potpuno je jasno iz reči Psalma: "I ne idi na sud sa slugom svojim", Ps 143,2 i "Rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje", Ps 32,5. Da se ovde ne radi o nekim oprostivim gresima, proizilazi iz toga što se kaže. Nesvesni gresi se ne moraju priznavati i okajavati. Ako su dakle smrtni gresi za koje se sveti mole, kako se to govori na istom mestu, tada su sveta dela smrtni gresi. Ali sveta dela su dobra dela. Zato su ona pohvalna jedino na osnovu bogobojaznog i poniznog priznanja.
Kao treće dokazuje to molitva Gospodnja: "I oprosti nam grehe naše!" (Mt. 6,12). Tako se mole sveti, tako da su dugovi za koje se oni mole, njihova dobra dela. Da su ona smrtni gresi, pokazuju jasno sledeće reči: "Ako li ne opraštate ljudima grehe njihove, ni Otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše" (Mt 6,15). Ovde vidiš: to su takvi gresi, koji će ih kao neoprošteni prokleti, ukoliko ovu molitvu ne mole iz pravog srca i ne oproste drugima.
Kao četvrto proizilazi nedvosmisleno iz reči: "I neće u njega ući ništa pogano" (Otk.21,27). Sve što sprečava ulazak u nebo je smrtni greh (ili se reč "smrtni greh" mora drugačije definisati). Jedan oprostivi greh, međutim, kvari put za Nebesko carstvo jer prlja dušu...
8. Ljudska dela su u još većoj meri smrtni gresi, jer se čine bez straha i u oholom samopouzdanju.
Ovo neminovno proističe iz onog što smo do sada izneli. Tamo gde nema straha, tamo nema ni poniznosti, a tamo gde nema poniznosti, tamo je oholost, tu je Božji gnev i sud. Naime, Bog se suprostavlja oholima. Da, kada bi oholost omekšala, tada više ni na jednom mestu nebi bilo greha.
9. Tvrditi da su dela bez Hrista mrtva, ali ne i smrtni gresi, deluje mi kao jedan opasan otpad od straha Božjeg.
Tako ljudi postaju samopouzdani a time i oholi. To je jedna opasna stvar. Jer tako čovek krade Bogu slavu koja mu pripada i pripisuje je sam sebi, dok bi trebalo da se upravo sa svim silama požuri da što brže to bolje dadne Njemu slavu. Zato nam Sveto Pismo daje savet: "Ne odlaži sa time da se obratiš Gospodu" (Sir.5,Cool. Kada ga već onaj vređa, koji mu uzima Njegovu slavu, koliko to još više čini onaj koji mu to čini postojano i pri tom još dodaje i samopouzdanje. Ali ko nije u Hristu i izbegava ga, taj mu krade slavu. To svi znaju.
10. Zaista je vrlo teško shvatiti kako bi takvo jedno delo moglo da bude mrtvo ali ipak ne i jedan smrtni greh.
Ovo ću pokazati upućujući na Pismo. Kada ono govori o mrtvom, obično ne govori da nešto "nije smrtonosno" što je "mrtvo" Čak ni gramatički to nije tako; tu je "mrtvo" više nego "smrtonosno". Jedno smrtonosno delo je naime delo koje ubija. Ali mrtvo nije delo koje je umrlo, već koje još od početka nije živo. Jedno delo koje nije živo se ne dopada Bogu, kao što stoji napisano u Pr. 15,8: " Žrtva je bezbožnička gad Gospodu".
Kao drugo: u jednom takvom mrtvom delovanju volja mora još uvek nešto da čini, bilo da ga voli ili da ga mrzi. Da ga mrzi, to ne može; jer je to jedna zla volja. Dakle voli ga, tj. ona voli mrtvo. Ko pušta sebi na volju, oslobađa iznutra zlo protiv Boga, koga bi inače sada trebao ljubiti i poštovati u svemu što čini.
11. Oholosti se može izbeći i prava nada se može imati samo tamo gde se svako delo čini u strahu od suda i prokletstva.
Ovo proizilazi iz već gore postavljene teze 4; jer je nemoguće imati pouzdanje u Boga, bez istovremenog odustajanja da se nada polaže u prolazne stvari, sa svešću da nam ništa osim Boga ne može biti na korist. Međutim, pošto nema nijednog koji bi imao takvu čistu nadu, kao što smo pre rekli, i naše poverenje ipak stavljamo barem na nešto od prolaznog, tako se mora - sasvim jasno - zbog nečistoće koja se u svima nalazi, plašiti od suda Gospodnjeg. I tako mora od oholosti da se odriče ne samo delom već i željom, tako da kažemo: moramo mrzeti to da se dalje oslanjamo na propadljivo.
12. Tako su zaista samo oni gresi pred Bogom oprostivi gresi, kojih se ljudi boje kao smrtnih greha.
Ovo je dovoljno jasno iz prethodno kazanog: koliko se krivimo, toliko nam oprašta Bog, upravo prema rečima:"Priznaj bezakonja svoja, da bi bio opravdan!" i "Da se moje srce ne ponese zlim rečima, da bi se izgovaralo izgovorima grešnika" (Ps.141,4 doslovan prevod).

Duško
apsolutni početnik
apsolutni početnik

Broj postova : 18
Age : 42
Registration date : 06.02.2007

Korisnički profil

[Vrh] Go down

Re: Hajdelberška rasprava

Postaj by Gost on ned vel 11 2007, 15:54

Strah i drhtanje ispred križa - od Adama do nas, koji smo stajali pred križem i gledali umom sebe na križu, a da nismo bili razapeti u Kristu...razlikuje se od nepomićnosti od bola u patnji od odvajanja od Boga zbog toga što ne nalazimo ništa dobro u sebi radi čega bi zaslužili manji bol od boli smrti iz koje nema izlaza.To su prve misli odvajanja od starog Ja kada se ono grčevito drži života kanđama umišljene nevinosti u osudi grijeha za grijeh - po nama a ne po Kristu..
Stajati ispred križa, umom se penjati i razapinjati - djelo je našeg Ja koje će i nadalje ostati što je bilo..No, ako se damo privući silom sa križa - silom Kristovom - strah i drhtanje starog Ja od smrti postaju strani u umu vjere koja se slaže sa pravdom...ali je još ne dosiže...pred strahom od žilavosti starog ja i nježnosti embrionalnog novog ja..Gađenje nad grijehom u sebi dovršava se gađenjem nad svojom samilosti prema sebi.Krist nam dodaje prve zrake svoje pravde da nas ohrabri ulaziti u prvo iskustvo susličnosti njegovj smrti.Osvjedočenja nas hrabre da se prepustimo iskustvu umiranja u Kristu po Kristu a ne umiranja po modelu našeg uma..Ovdje razlikujemo dvije virtualnosti -
1.virtualnost samorazapinjanja
2.virtualnost razapinjanju po Kristu u Kristu
U prvoj umom prelazimo proces razapinjanja teorijski,
u drugom - stvarno , u Duhu..

Gost
Gost


[Vrh] Go down

Re: Hajdelberška rasprava

Postaj by Duško on ned vel 11 2007, 17:09

13. Slobodna volja je nakon pada u greh ništa više nego izgovor, i dok ona čini koliko stoji do nje, čini smrtni greh.
Prvi deo ove teze je jasan; jer je on zatvorenik i rob greha. Ne kao da je on ništa, već ovo znači: on je slobodan smo za zlo.
"Svaki koji čini greh rob je grehu. Ako vas, dakle, Sin izbavi, zaista ćete biti izbavljeni." Jov.8,34.36 Zato Avgustin kaže u svojoj knjizi 'O Duhu i o slovu': "Slobodna volja bez milosti ima samo silu da greši". U drugoj svojoj knjizi 'Protiv Julijana' on kaže: " Vi je zovete slobodnom; ali u stvarnosti je ona zarobljena volja." Ovakvih zaključaka ima na nebrojeno mnogo mesta kod njega.
Drugi deo ove teze proizilazi iz onog što je već rečeno, kao i iz Os.13,9: "Propao si, Izrailju; ali ti je pomoć u meni."
14. Slobodna volja nakon pada u greh ima silu za činjenje dobra samo nakon vraćanja svom prvobitnom stanju, ali inače činjenično samo za zlo.
Čovek koji je u smrti ima odnos prema životu samo kroz povratak u prvobitno, dok nasuprot prema smrti činjenično. Pošto je slobodna volja mrtva, tako se oni koje Gospod treba da probudi porede sa mrtvima, kao što kažu sveti doktori. To potvrđuje i Avgustin na raznim mestima u svojim spisima protiv pelagijanaca.
15. Isto tako ona može stajati u stanju nevinosti i napredovati u dobrom tek nakon povratka u prvobitno stanje, ali ne i činjenično.
Majstor poslovica kaže, pozivajući se na Avgustina: "Kroz ova svedočanstva je otvoreno izloženo, da je čovek prilikom stvaranja dobio pravo, istinito biće i dobru volju, kao i pomoć, silu koja bi ga mogla održati čvrstim. U drugom slučaju bi se mogao steći utisak da on nije pao sopstvenom krivicom." Ovde je reč o stvarnoj sili. To je očito rečeno nasuprot Avgustinu koji je u svojoj knjizi: 'O ukoravanju i o milosti' rekao sledeće: "On je dobio da može, u onoj meri u kojoj je hteo; ali ono što nije dobio je hteti čime bi mogao". Tu je pod "moći" podrazumevao usmerenje, ali pod "hteti" kroz šta bi on i mogao, jednu stvarnu, delotvornu silu.
Drugo proizilazi iz istog citata Petrusa Lombardusa.
16. Čovek koji misli da može dostići milost na taj način što će činiti ono što stoji do njega, dodaje greh na greh tako da postaje dvostruko kriv.
Iz rečenog je jasno sledeće: Ukoliko čovek čini koliko stoji do njega, tada on čini greh i traži svoje na svim putevima. Međutim, ako on smatra da je on kroz taj greh vredan milosti i spreman za milost, tako tome dodaje još ponos i oholost; više ne smatra greh grehom i zlo ne više zlom. To je, međutim, jedan veliki greh. Tako kaže u Jer. 2, 13: "Jer dva zla učini moj narod: ostaviše mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence, studence isprovaljivane, koji ne mogu da drže vode" tj. kroz greh su daleko od mene, ali se još uvek nadimaju da mogu bez Mene da čine dobro. Zato ti kažeš: Pa šta dakle da činimo? Trebamo li onda da skrstimo ruke, jer ne činimo ništa osim samo greha.? Na to odgovaram: Ne tako! Nego poslušaj ove reči i padni na kolena, moli za milost i stavi svoju nadu potpuno na Hrista. U Njemu je naše spasenje, naš život i naše vaskrsenje. Jer iz tog razloga se učimo, iz tog razloga nam zakon otkriva naše grehe, da bi mogli prepoznati naše grehe i da se izmolimo za milost i da je primimo. Tako, samo tako On daje poniznima milost, i ko se ponizi, biće podignut. Zakon ponižava a milost podiže. Zakon proizvodi strah i gnev, a milost nadu i milosrđe. Kroz zakon dolazi poznanje greha, kroz poznanje greha se dobija poniznost, a kroz poniznost milost. Tako Božji čudni posao, tako što čini čoveka grešnikom da bi ga načinio pravednikom, izvršava Njegov stvarni posao.
17. Govoriti na taj način ne znači dati čoveku povoda za očajanje, već ga pokrenuti na poniznost i povesti ka tome da traži Hristovu milost.
To se jasno vidi iz onoga što je izneseno; jer je po Jevanđelju Carstvo dato deci i poniznima i oni su ti koje Hristos voli. Ali ne mogu biti ponizni oni koji ne znaju da su grozni grešnici vredni prokletstva. Greh može biti otkriven samo kroz zakon. Tako je jasno da nije to očajanje, već mnogo više propovedamo nadu kada stalno propovedamo da smo grešnici. Jer ta propoved o gresima ili bolje rečeno: poznanje grešnosti i vera koja se pouzdaje u propoved, su priprema za milost. Naime, kada je poznanje greha tu, tada se budi potreba za milošću. Jer tada bolesnik poseže za lekom, kada prepoznaje težinu svoje bolesti. Kao što se bolesniku otkrivši opasnost njegove bolesti time ne daje povoda za očajanje, nego ga se mnogo više upućuje na to da potraži sebi leka, tako znači, reći da smo mi ništa i da neprestano grešimo dok radimo ono što je do nas, ne dovoditi ljude do očajanja - tada bi oni morali biti budale - već ih izazvati da pitaju za milost Isusa Hrista.
18. Potpuno je sigurno da jedan čovek mora da bude nesiguran u sebe da bi bio spreman za primanje Hristove milosti.
To želi zakon, naime da čovek postane u sebe nesiguran. Zato ga on vodi u pakao; čini ga siromašnim i razotkriva ga kao grešnika u svim njegovim delima, kao što kaže apostol u Rimljanima 2. i 3. kada kaže: "Mi smo predati, da smo svi pod gresima". Koji čini ono što je do njega, i isto veruje da čini samo nešto dobro, on ne samo da u svojim očima ne izgleda kao ništavan, nema poverenja u svoje sopstvene snage, i u tolikoj je meri okrenut sebi, da pokušava dostići milost, gradeći na svojoj snazi.

Duško
apsolutni početnik
apsolutni početnik

Broj postova : 18
Age : 42
Registration date : 06.02.2007

Korisnički profil

[Vrh] Go down

Re: Hajdelberška rasprava

Postaj by Duško on ned vel 11 2007, 17:10

19. Onaj koji nevidljivo Božje biće poznaje i razumeva kroz njegova dela, nije vredan da se nazove teologom.
Jedan živi primer za to su oni koji su to bili i kroz apostola u Rim.1,22 nazvani nerazumnima. Prema tome: Božji nevidljivi karakter je Njegova snaga, Njegova mudrost, Njegova pravda, Njegova dobrota itd. Kada si sve to spoznao, to te ne čini niti vrednim niti mudrim.
20. Ali je zavredio da se nazove pravim teologom onaj koji razumeva ono što je u Božjem biću vidljivo i namenjeno ovom svetu, a u patnjama i krstu postalo jasno.
Ono što je namenjeno svetu i vidljivo na Gospodnjem biću je suprotno onome što je nevidljivo: Njegova ljudskost, Njegova slabost, Njegova ludost kao što u 1Kor.1,25 govori o Božjoj slabosti i ludosti. Pošto su ljudi zloupotrebili spoznaju Boga kroz Njegova dela, sada se Bog spoznaje kroz patnju; onu mudrost nevidljivog je odbacio kroz mudrost u vidljivom, da bi oni koji Boga u Njegovim otkrivenim delima nisu poštovali, poštuju Boga u skrivenim patnjama, kao što stoji u 1Kor.1,21: "Jer budući da u premudrosti Božijoj ne pozna svet premudrošću Boga, bila je Božija volja da ludošću poučenja spase one koji veruju." Tako nikome nije dovoljno i nikome ne koristi poznati Boga u Njegovoj slavi i veličanstvenosti, ako ga istovremeno ne prepoznaje u poniznosti i sramoti krsta. Tako poništava mudrost mudrih itd., kao što Isaija govori: "Da, ti si Bog, koji se kriješ" (Isa.45,15). Kada je tako prema Jov.14,8 Filip, kao jedan teolog časti, govorio:"Pokaži nam Oca!" , tada je Isus njegove misli koje su tamo odlepršale, koje su Boga pokušale negde drugde potražiti, ponovo primorao na povratak i doveo ih sebi samom nazad time što je rekao: "Filipe, ko vidi mene, on vidi mog oca." (Jov.14,9). Tako je u Hristu, raspetome, prava teologija i poznanje Boga. I u Jov.14,6 čitamo: "Niko neće doći ka ocu do kroza mene" Jov.10,9 "Ja sam vrata" itd.
21. Teolog časti naziva dobro zlim i zlo dobrim. Teolog krsta naziva stvari pravim imenom.
To je jasno; jer pošto on ne poznaje Hrista, ne poznaje ni Boga koji je sakriven u patnjama. Zato on stavlja dela ispred patnji, slavu ispred krsta, snagu ispred slabosti, mudrost ispred ludosti, ukratko: zlo ispred dobrog. To su oni koje apostol naziva "neprijatelji krsta Hristova" (Fil.3,18). Oni svesno mrze krst i patnje; ali zato vole dela sa njihovim sjajem, i tako biva da oni dobro krsta nazivaju zlim, a zlo dela nazivaju dobrim. Ali Bog se može naći samo u krstu i u patnjama, kao što je već kazano. Tako prijatelji krsta nazivaju krst dobrim i dela zlim; jer krstom dela bivaju razgrađena i Adam razapet, koji biva delima sve više izgrađivan. Kroz svoja dela nastaje jedna "Inflacija", osim ako kroz patnje i teškoće se ne bude tako potpuno svučen i poništen, i to tako dugo dok čovek ne spozna da je ništa i da dela nisu čovekova već Božja.
22. Ona mudrost koja Božje nevidljivo biće prepoznaje i gleda kroz dela, se nadima, oslepljuje i otvrdnjava.
Ovo je već rečeno. Pošto oni ne poznaju krst i mrze ga, oni vole - to ne može biti nikako drugačije - suprotno: mudrost, slavu, moć itd. Tako oni bivaju kroz takvu ljubav još sleplji i zatvoreniji. Jer je ustvari nemoguće da požuda dobije svoje zadovoljenje nakon što samo jednom ostvari svoj cilj. Jer kao što ljubav prema novcu raste sa povećanjem novca, tako je isto i sa žeđu duše. Što više neko pije, to je veća njegova žeđ, kao što pesnik kaže: "Što više su oni napajani, to više žeđaju za vodom". Tako isto kaže propovednik:"Oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati." (Prop. 1,Cool Tako je sa svakom požudom.
Tako isto i čežnja za znanjem ne biva zadovoljena sa stečenim znanjem, nego tek tada upravo pojačana. Čežnja za čašću ne biva utažena dostignutom čašću niti vlastoljublje kroz dostignutu vlast i moć; slavoljublje ne kroz slavu itd. Hristos je to potpuno pojasnio rekavši: "Svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti" (Jov.4,13). Tako da preostaje samo jedan lek: Izlečenje ne kroz zadovoljavanje, nego kroz iskorenjivanje požude. To će reći: ako neko želi da bude mudar, on ne treba da teži za mudrošću, da bi dalje i sve dalje koračao napred; bolje neka bude jedan bezumnik u težnji ka bezumlju, koji se vraća unazad. Tako treba i onaj koji hoće da bude moćan, da stekne slavu da uživa i bude sit u svim stvarima, ne treba toliko da traži moć, slavu, bogatstvo i zadovoljstvo u svim stvarima, koliko pre da beži od tog. To je mudrost koja je svetu ludost.

Duško
apsolutni početnik
apsolutni početnik

Broj postova : 18
Age : 42
Registration date : 06.02.2007

Korisnički profil

[Vrh] Go down

Re: Hajdelberška rasprava

Postaj by Duško on ned vel 11 2007, 17:12

23. Zakon proizvodi gnev Božji, on ubija, proklinje, optužuje, sudi i osuđuje sve što nije u Hristu.
To čitamo u Gal.3,13 :"Hristos je nas iskupio od kletve zakonske". I u Gal.3,10 kaže: "Jer koji su god od dela zakona pod kletvom su". U Rim. 4,15 je rečeno: "Jer zakon gradi gnev". Rim.7,10: "Zapovest mi bi za smrt koja beše data za život." Rim.2,12: "Koji u zakonu sagrešiše, po zakonu će se osuditi". Ko se dakle kao mudar i pametan hvali zakonom, on se hvali na svoju vlastitu sramotu, svoje prokletstvo, gnev Božji, smrt. Rim.2,23: "Zašto se hvališ zakonom?" (dosl. prev.)
24. No sama po sebi mudrost nije loša, i nije zakon da bi se bežalo od njega; međutim bez teologije krsta čovek najbolje zloupotrebljava kao najlošije.
To je tako jer je zakon svet (Rim.7,12) i svaki dar Božji dobar, svako stvorenje vrlo dobro (1 Moj.1). Ali kao što je već gore rečeno: ko nije upropašten, kroz krst i patnje učinjen jednim ništa, on sam sebi pripisuje dela i mudrost, ne Bog, zloupotrebljava i prlja Božje darove.
Ali ko je kroz patnje u potpunosti razobličen, on ne deluje više sam, već zna da Bog deluje u njemu i sve čini. Zato: Bog može da deluje ili ne deluje, njemu je svejedno. On se ne hvali kad Bog deluje, i on ne propada kad Bog ne deluje. On zna da mu je dovoljno kada pati i biva uništen krstom, i da biva sve više i više učinjen ničim. Ali to je to što Isus misli kada kaže: "treba vam se nanovo roditi" (Jov.3,7) Ako bi neko bio novorođen, dakle mora pre toga umreti i sa Sinom čovečijim biti podignut. Umreti kažem, to znači: osećati smrt u sadašnjosti.
25. Nije pravedan onaj koji radi mnoga dela, nego onaj koji bez dela mnogo veruje u Hrista.
Jer Božja pravednost se ne dostiže, kao što to uči Aristotel, na osnovu jedno za drugim učinjenih dela, nego biva izlivena kroz veru."Pravednik će od vere živ biti." (Rim.1, 17) I "Jer se srcem veruje za pravdu" (Rim.10,10) Tako želim da se ovo "bez dela" razume: Ne to da pravednik ne čini ništa; ali mu njegova dela ne ostvaruju pravednost. Nego je ovako: Njegova pravda čini dela. Bez da mi pri tome nešto činimo, vera i milost bivaju izlivene, i tada uskoro slede i dela. Tako kaže u Rim. 3,20: "Jer se delima zakona ni jedno telo neće opravdati pred Njim" i Rim. 3,28: "Mislimo dakle da će se čovek opravdati verom bez dela zakona.", tj. dela ne doprinose ni malo pravednosti. I dalje: ko deluje iz takve vere, on zna, da dela nisu njegova, već su Gospodnja dela. Zato on ne traži da bude kroz njih opravdan ili pohvaljen, nego traži Boga. On ima dovoljno u pravednosti u veri u Hrista, tj. u tome da kao u 1 Kor. 1, 30 kaže - da je Hristos njegova mudrost, pravda itd , a on sam jedno delo ili oruđe Hristovo.
26: Zakon kaže: "Učini to!", i to se nikad ne desi. Milost govori: "Treba da veruješ u njega" i sve je već učinjeno.
Prvi deo ove teze su na mnogo mesta pojasnili apostol i njegov prevodilac, Avgustin, a gore je isto tako već dovoljno izloženo: zakon umnožava gnev i drži sve pod prokletstvom. Drugi deo su držali za istinit isti svedoci: Da naime vera čini pravednim. Zakon zapoveda, kao što kaže Avgustin, ono što vera dostiže. Tako je Hristos kroz veru u nama, jedno sa nama. Hristos je taj koji je pravedan i ispunjava sve Božje zapovesti. Zato mi kroz Njega ispunjavamo sve, jer je On kroz veru naš.
27. Sa pravom se može Hristovo delo nazvati "delotvornim" i zato reći da se ostvareno delo Bogu dopada kroz milost delotvornog dela.
Jer čim Hristos živi u nama kroz veru, navodi nas takođe na dela kroz onu živu veru u Njegova dela. Dela koja On čini su ispunjenje Božjih zapovesti, i poklonjena su kroz veru. Ako gledamo na njih bićemo poterani da ih sledimo. Zato apostol kaže: "Budite sledbenici Božji kao ljubazna deca!" (Ef.5,1 dosl.prev.) Tako bivaju dela milosrđa obelodanjena Njegovim delima kroz koje nas je On spasio, kao što Grgur kaže: "Svako Hristovo delo je pouka za nas, ne! više pokretač." Tako deluje Njegovo delo u nama kroz veru; jer nas moćno pokreće kao što kaže u Pesmi nad pesmama: "Vuci me, za tobom ćemo trčati; Mirisom su tvoja ulja prekrasna" (1,4.3) tj. Tvoja dela.
28. Božja ljubav ne pronalazi svoj predmet, nego ga sebi stvara. Čovekova ljubav nastaje na svom predmetu.
Drugi deo ove teze je bez daljnjeg razumljiva i zajednička svim teolozima i filozofima, da je naime predmet temelj ljubavi, ukoliko čovek prihvati sa Aristotelom, da je celi potencijal duše pasivan, materijal koji je aktivan samo kada prima. Time nam je sam pružio dokaz da njegova filozofija protivreči teologiji; jer ona u svakom svom delu traži svoje i više prima dobrog nego što daje. Prvi deo ove teze je isto razumljiv bez daljeg dokazivanja, jer je Božja ljubav, koja je živa u čoveku, voli grešnike, loše, nerazumne, i slabe, da bi ih učinila pravednima, dobrima, mudrima i jakima i tako se mnogo više dobra daje i poklanja : Grešnici su naime lepi, jer ih se voli; ali oni se ne vole zato što su lepi. Zato ljudska ljubav beži od loših i grešnika. No Hristos govori: "Jer ja nisam došao da zovem pravednike no grešnike na pokajanje." (Mt.9,13). I u tome počiva ljubav krsta, koja je iz krsta rođena, da ne ide tamo, gde se nalazi dobro da u njemu uživa, nego tamo gde se može pokloniti siromašnima i potrebnima. "Mnogo je blaženije davati negoli uzimati." kaže apostol (Dela 20,35). Zato kaže u Psalmu 41,1:"Blago onome koji razume ništega!" Zdravorazumski je neprihvatljivo poistovetiti se sa tim koji nije, tj sa siromašnim i potrebitim, nego samo sa onim koji jeste, sa istinitim i dobrim. Razum sudi na osnovu izgleda, njemu je važna spoljašnjost čoveka, i sudi po tome što je na očima itd.

Duško
apsolutni početnik
apsolutni početnik

Broj postova : 18
Age : 42
Registration date : 06.02.2007

Korisnički profil

[Vrh] Go down

Re: Hajdelberška rasprava

Postaj by Gost on uto vel 13 2007, 23:46

O pravednosti koju smo primili kroz proces opravdanja vjerom u Krista od Krista govorimo kao o Kristovoj pravednosti iz same pravednosti iz samog Krista.Iskustvo križa poslije križa razlikuje se od iskustva križa ispred križa jer smo prešli iz smrti u život stvarno vjerom, za razliku od vjere u prijelaz prije prijelaza kada smo samo vjerovali da ćemo prijeći..A sad kada smo prešli vidimo stvarnost koja se razlikuje od stvarnosti prije prijelaza ...Vidimo iskustvom opravdanja u čemu se život razlikuje od smrti .Vidimo i razliku vjere prije iskustva opravdanja od vjere u posvećenju po opravdanju...Teologija ne može napredovati bez iskustva opravdanja..Teologija se razvija prijelazom teologa iz smrti u život...Na tom prijelazu filozofija priznaje svoju nemoć ali se veseli novome iskustvu da će prestati biti djelo uma i postati djelo Duha...

Gost
Gost


[Vrh] Go down

Re: Hajdelberška rasprava

Postaj by Sponsored content Today at 21:35


Sponsored content


[Vrh] Go down

Prethodna tema Sljedeća tema [Vrh]

- Similar topics

 
Permissions in this forum:
Ne moľeą odgovarati na postove.